Igra
Leto. sedim na terasi, udobno zavaljen. Ocima, sanjivim od zadovoljstva, gledam talase kako udaraju u spansku obalu. Protegnem se kao macak posle dobrog dorucka i dremanja. Moja robinja pravi najlepsi dorucak.
Trgnu me misao; "Ma gde je ta robinja da odnese zavrsen dorucak i spremi sto?"
Pridignem se iz lezaljke i htedoh da je pozovem ali kada sam se okrenuo video sam je iza mene. Klecala je na ulazu terase. Kosu je prebacila na prednju levu stranu, bas kako njen Gospodar voli. Obucena samo u okovrtnik izgledaja je tako elegantno. Ruke je podigla ispred sebe kao da drzi posluzavnik. Ustvari, drzala je bic. Dugi, gusti, crni bic. Gledala je u pod.
Ustao sam , prosao pored nje, pomilovao je po kosi i otisao u drugu sobu ostavljajuci je da se pita zasto, sta nije u redu, gde sam pogresila, pa sve sam uradila kako treba, jasno sam dala do znanja sta zelim... zasto me Gospodar ignorise?
"Robinjo, dodji u sobu." - pozvao sam je nakon 5 minuta.Konacno sam prekinuo njenu agoniju cekanja i preispitivanja. Dotrcala je sretna. "Imas nesto za mene?". "Imam, Gospodaru."- pruzila mi je bic.
Na niskom stolu stavio sam pamucno cebe a na sredini jastuk. Nezno sam je uhvatio za ruku i poveo do stola. "Lezi. Kukovi na jastuk." Polako se spustala dok se nije udobno smestila. Legla je licem prema stolu, ispruzila ruke i opustila se. Jastuk je drzao njenu guzu lepo podignutu i dostupnu. Gledao sam je par trenutaka. Zeleo sam da zauvek zapamtim ovu sliku.
Crni kanap mi je u rukama. Prilazim i vezem njene nezne ruke za sto. Prelazim noktima preko njenih belih ruku, prolazim kroz njenu svilenu kosu, nezno grebem celom duzinom sredinu njenih ledja, preko dva najlepsa bega, utrasnjeg dela butina .. da bi je crsto zgrabio za zglobove vitkih nogu. Ne dise. Crni kanap i beli zglobovi su sada u savrsenom spoju. Pustam je da uziva i ceka. Kroz prozor je ulazilo sunce koje je u polumracnoj sobi padalo na njeno telo i zlatilo ga. Telo moje robinje. Slika je prava inspiracija. Priroda je najbolja muza.
Bic je ponovo u mojim rukama. Zamahijem dva puta kroz vazduk da joj bude jasno da se pripremi. Malo se trgnula. Polako sam koracao oko nje pustajuci da je neizvesnost, iscekivanje i blagi strah obuzmu. Stajem. Ne, nije jos vreme. Nastavljam da koracam oko nje. Pustila je dah i opustila se. Sad. Bic je zavrsio na onim najlepsim belim bregovima. Oteo joj se uzdah zadovoljstva. Stegla je ruke kao da moli. Beli bregovi, prekriveni snegom, dobili su puteljke od crvenih ruza.
Kruzim. Fijuci bica. Novi puteljci. Uzdasi. Trideset. Suze. Kraj.
Ostavljam bic na njenim ledjim. Izlazim iz sobe. Ostavljam je da uziva u jakim osecanjima.
Vracam se za za pesnaset minuta. Raskidam vezu crnih kanapa i belih zglobova. Podizem je. Primam u zagrljaj. Baca se oko mene i cvrsto me steze. Podize glavu sa mojih grudi i sa suznim ocima i osmehom srece me pogleda: "Gospdoaru... ja... volim Vas."
Uzimam njene tople dlanove i stavljam ih na moje. Vodim je sa sobom. Petnaest minuta mi nije proslo uzaludno. Kada puna tople vode, mirisna so, mali ljubicsti cvetovi koji su plivali na povrsini mesajuci se sa vecim zutim i crvenim. Male, bledo zute svece svuda okolo, lagana muzika i dve case vina.
Podizem je u narucije i nezno spustam u toplu vodu. Utonula je u opustenost i zadovoljstvo. Sedam pored kade. mazim je po kosi, usnama i bratu. Ruka mi tone sve dublje u vodu i mazi je gde god da je. Zatvra oci. Uzdise. Kraj.
Dodajem joj casu vina. Sa usnama prekrivenim slatkim nektarom, ljubim moje zlato:
"I ja tebe volim."
